Ono što najviše dovodi do naših emocionalnih i psiholoških problema jesu traume. Naša zaglavljenost u traumi dovodi do mnogih negativnih simptoma, kao što su: depresija, očaj, anksioznost, bespomoćnost, bes, posesivnost, osećaj stida i krivice. Sva ova osećanja se dalje manifestuju na mentalnom nivou u obliku negativnih uverenja kao što su:
Ja sam defektan, Ja ništa ne vredim, Život je besmislen, Koliko god da se trudim neću da uspem…
Sva ova uverenja i njihove emocije prestavljaju samo simptome naših ranijih trauma.
Šta je zapravo trauma?
Trauma je psihološka i emocionalna reakcija osobe na neko iskustvo ili događaj koji su bili duboko stresni i bolni. Osoba u traumi doživljava osećaj poraza, tj. da smo ugroženi i da u isto vreme ne možemo ništa povodom toga da uradimo. Trauma može da bude posledica ličnog događaja, ali trauma može nastati i kao posledica posmatranja druge osobe koja prolazi kroz neku traumatičnu situaciju.
Suptilne i šok traume
Većina nas misli da traume zapravo mogu nastati samo iz ekstremno stresnih situacija, ali ovo nije tačno. Traume koje nastaju iz stresnih situacija se nazivaju šok traumama. One nastaju kroz događaje koji su neočekivani, ekstremno stresni i preplavljujući za osobu koja prolazi kroz tu situaciju. Ali takodje postoje i suptilne traume koje nastaju kroz proces odrastanja i sazrevanja. Ove traume su akumulativne i ne nastaju iz jednog događaja. Dete koje se nalazi u porodici gde je jedan roditelj alkoholičar ili nasilan može razviti šok traumu, ali takodje i suptilnu traumu. U zavisnosti od temperamenta deteta i ostalnih okolnosti. Takođe, suptilna trauma može nastati iz poruka koje dete nije moglo najbolje da razume od roditelja jer je bilo jako malo. Primer ovoga bi bio da roditelji žele da dete postigne što bolji uspeh i da zbog toga dete zaključi da ako nema dobar uspeh u školi nikad neće biti voljeno. Postoje mnogo načina kako suptilna trauma može biti stvorena kao što je npr. kroz separaciju sa voljenim osobama, kroz verbalno maltretiranje i ponižavanje, kroz odsustvo jednog roditelja ili prostog zanemarivanja deteta i neodobravanje odredjenog detetovog aspekta ličnosti. Često kroz odrastanje detetu biva zabranjeno da pokaže određene emocije i biva kažnjeno kada bi ih ispoljavalo. Primer ovoga je da “Dečaci nikad ne plaču!” ili “Devojčice nikad ne pokazuju bes!”. Kroz sve ove zabrane i povrede mi na kraju razvijamo suptilnu trumu, koja nas na neminovno odvoji od našeg sržnog Ja.
Kako se traume aktiviraju u našem životu
Sve traume koje smo nekada preživeli , a nismo ih se oslobodili i u potpunosti iscelili, ostaju u našoj memoriji i utiču na nas danas. Kad god se nađemo u nekoj situaciji koja podseća na traumu nekim svojim karakteristikama doći će do aktivacije traume. Kada se trauma aktivira tada počinju da se javljaju neprijatni simptomi, prvo na emocionalnom nivou (anksioznost, bes, depresija…), pa zatim na telesnom nivou (grč, bolovi, zamućenost vida…) i na kraju na mentalnom nivou (misli poput “Ja ne vredim”, “Nešto će mi se loše desiti”….)
Duševno poreklo traume
Do sada smo pisali o traumama koje su nastale u ovom životu, ali isto tako postoje traume koje su iz prethodnih života. Te traume su često nastale zbog nasilne ili iznenadne smrti, ali takođe i kroz različita mučna i teška iskustva.
Regresoterapija i traume
Sve ove traume obrađujemo kroz naš rad u Dubinskoj Regresoterapiji. Naš pristup je temeljit i precizno definisan. Regresoterapija ima dobar pristup u radu sa traumama jer je direktan, pruža brzo procesuiranje traume iz različitih uglova i uključuje fizičko, emocionalno i mentalno razrešenje traume.
Autor: Miloš Kovačević
Regresoterapija 