U današnje vreme postoje mnoge mape ličnosti, počevši od ezoterije pa sve do današnje psihologije. Mape poput eneagrama, šesnaest tipova ličnosti po Jungu se svuda u svetu koriste kako u marketingu, tako i u raznim firmama, školama. Moje mišljenje da sve vrsta tipologija imaju svoje mesto, ali da duša ide iznad bilo kakvih tipologija. Kada pričamo o raznim tipovima ličnosti mi zapravo pričamo o mehanizmima opstanka koje koristimo svakodnevno kako bi se zaštitili od ugrožavajućih situacija. Svi testovi koji mere tipove ličnosti, zapravo mere samo ljušturu čovekove prirode, ali ne i samu srž. Autentična priroda osobe nema nikakve obrasce ponašanja, ona je spontana, dok bilo kakav karakter je zapravo model, tj. obrazac kojim se osoba koristi kako bi se prilagodila spoljašnjim i unutrašnjim stimulusima. Kako bi razumeli o čemu govorim, prvo ću objasniti kako nastaju različiti tipovi ličnosti.
Naš rast i razvoj
Svi se mi rađamo na ovoj planeti bez bilo kakvog karaktera ili ego identiteta. Bebe su nam zbog toga i privlačne, jer pulsiraju autentičnom duševnom energijom. Ta energija je potpuno gola. Razni duševni tereti koje duša prenosi u novi život su kod bebe latentni, tj. još uvek nisu aktivirani (osim u slučaju da beba doživi nešto traumatično u prenatalnom periodu). Beba sama po sebi nema još uvek svest o sebi kao odvojenom identitetu, nema sposobnost da evaluira o svojim iskustvima, ona nema sećanja koja su ukorenjena u vremenu i prostoru, nema osećaj za razlikovanje spoljašnjosti i unutrašnjosti. Beba je apsolutno u sadašnjem trenutku. Zbog previše otvorenosti, kada se rodimo mi smo previše i ranjivi. Sve što naša majka oseća – osećaćemo i mi, jer nemamo osećaj za granice između nas i nje. Za svaku našu potrebu koja nam je neophodna, mi zavisimo od naših negovatelja (majke i oca). Ako nam ne pruže ono što nam je potrebno za naš dalji razvoj, mi ostajemo bespomoćni. Bilo koje iskustvo da se desi u nama ili spolja, mi ne možemo da uradimo nešto u vezi njega. Pošto ne možemo u tim godinama, ali i kasnije kao deca, neka naša iskustva da regulišemo, nama je potrebna briga od odraslih. Dok smo bebe potrebno nam je da nas zaštite od prevelike toplote i hladnoće, previše buke. Kada bi doživeli neko stresno iskustvo tada su nam potrebni roditelji da nas uteše. Kada kao deca želimo da postignemo neki naš cilj tada nam je potrebna njihovu podršku i prisutnost. Ako se desi da naše potrebe ne budu zadovoljene neko duže vreme, dete će se na kraju osećati jako frustrirano. Ako frustracija duže vreme opstane bez njenog razrešenja, tada dete biva preplavljeno stresom i senzacijama.
Frustracija i karakter
Šta se dešava sa detetom kada doživi toliko frustracije da je više za njegov nervni sistem nepodnošljivo? Jedino što može da uradi je da takvo iskustvo iseče iz svoje svesti. Da ga duboko u sebe potisne kako bi moglo da nastavi dalje sa svojim životom. Ta akcija detetu pomaže da preživi u tom momentu, ali ga tako i zarobljava. U trenutku kada potisnemo neko iskustvo iz sećanja, tada nastaje LAŽNO JA. Ono zapravo prestavlja mehanizam sa kojim držimo dalje od svoje svesti to bolno iskustvo, ali i u isto vreme i mehanizam koji nas štiti da više nikad ne dođemo u takvo iskustvo ponovo. Da bi vam ovo bilo jasnije daću vam jedan primer: Zamislite bebu koja je imala veoma anksioznu majku. Majka nikad nije mogla da se uskladi sa detetovim potrebama za hranjenje i beba bi zbog toga često ostajala frusrtirana. U jednom momentu kada frustracija dodje do tog nivoa da je više nepodnošljivo, dete nesvesno odlučuje da mu više niko nikada neće trebati i to bolno iskustvo biva isečeno iz svesti deteta (ovo su interno nesvesni procesi deteta). Dete od tog momenta stvara LAŽNO JA koje kaže “Nikom više ne mogu da verujem.”. To LAŽNO JA se kasnije u životu ispoljava kao ponašanje koje je izbegavajuće, kao npr. izbegavanje da se sa drugima stupi u dublji odnos, nemogućnost da se drugoj osobi veruje ili da se preda, zapravo predstavlja karakteter, tj. mehanizam preživljavanja.
Kako sve može da nastane karakter
Karakter može da nastane na četiri načina:
1) Usvajanjem obrazaca iz porodice i društva u kojoj osoba živi.
2) Kroz suptilnu traumu – tako što osoba biva jedno vreme frustrirana do te mere da jedino što može da uradi je da iseče takvo iskustvo iz sećanja.
3) Šok trauma – odnosi se na jedno iskustvo koje je bilo toliko preplavljajuće za osobu da ga je ostavilo u stanje šoka (silovanja, zlostavljanja, rat…). Tada osoba razvija mehanizam odbrane od tog šoka (Lažno Ja).
4) Roditelji i socijalna sredina u kojem je dete živelo, neki deo deteta nisu mogli da tolerišu (npr. muškarci nikad ne plaču, glupo je da devojčica pokazuje bes…). Tada nastaje rascep između deteta i roditelja ili između deteta i sveta. Pošto je naš najveći nagon za odnosom sa drugima, dete pravi kompromis i odlučuje da jedan deo sebe iseče iz sopstvene svesti. Tada dete nesvesno donosi odluku “ Ja cu da uradim ovo ili da odustanem od ovoga, kako bih mogao da ostanem povezan sa tobom.”.
Lažno ja i Autentično Ja
Naše Lažno Ja je uvek satkano od obrazaca i modela ponašanja, koji su automatski i nesvesni. Naše Autentično Ja je zapravo prisutnost. Kada smo u Autentičnom Ja tada nam je sva pažnja ovde i sada. Naše telo je opušteno, i kvaliteti svesti su otvorenost i razigranost. Naše misli su usklađene sa samom situacijom koja se dešava, a ne sa projekcijom naše prošlosti.
Ovaj tekst bih završio rečenicom:
,, Dok ne osvestiš nesvesno , ono će upravljati tvojim životom, a ti ćeš to zvati sudbina. ” Karl Gustav Jung
Autor: Miloš Kovačević
Regresoterapija 